Sigurna mreža

 Da započnem sa nekoliko pitanja. Kakva je današnja stvarnost u  vaspitno-obrazovnom procesu, u školama uopšte? Možemo li dati pravi odgovor na to pitanje? Sa čime se svakodevno susrećemo u učionicama? Da li su to nasilje, sve veći broj funkcionalno nepismenih učenika? Kakvi su kulturološko – komunikativni obrasci između nastavnika i učenika? Ima li tu dijaloga? Nailazimo li na jedan opšte – prihvaćen stav : “Šta god da je to, ja sam protiv toga”? Nedostaju li nam neke tradicionalne vrednosti ili su one uzrok jednom poražavajućem stanju u školi o čemu svedoče “naslovi iz crne hronike”? Možemo li za sve što nam se dešava okriviti tradiconalnu, krutu, neinventivnu nastavu, zastarele hijerarhijske strukture porodice i društva ili mi, nehotice, a pod uticajima različitih pedagoških ideja i teorija zapadamo u zamku “sindroma razmaženog deteta” kako to transatlaciona pshologija tvrdi? Kuda to “škola” ide i koji je pravi “put “ za nju?

Kada govorimo o tradicionalnoj nastavi, najčešće govorimo o nastavi koju odlikuje frontalni oblik rada, jednosmerna komunikacija između nastavnika i učenika, prosta reprodukcija nastavnog sadržaja koji obiluje morem informacija za pamćenje, pasivno učešće učenika – prosto rečeno – asocijacija koja nam se u umu stvara je zastarela, dosadna, suvoparna nastava, teška, opterećujuća, nekreativna, nimalo praktična itd. Da li je tako? Ili – da li je baš uvek tako? Da li je pridev TRADICIONALAN nastao od imenice TRADICIJA zaslužio takav snihsodljivi i ponižavajući odnos? Da li je nastava koja se odvija uz pomoć savremenih nastavnih sredstava, sama po sebi, dakle, moderna, kreativna, zanimljivija, motivizirajuća u toj meri da zahteva veće angažovanje učenika, njegovu kreativnost, maštu, razvoj leve i desne strane uma? Ako govorimo o promišljanju, onda nije loše da na tas zdravog razuma postavimo ova pitanja na koja odgovor ne mora biti do kraja jasan, definisan, jednoznačan. Dovoljno ga je samo postaviti kao jednu dilemu i zauzeti kritički odnos, a vremenu i iskustvu prepustiti da pruži koliko-toliko objektivan sud.

Multimedijalni sistemi, po njihovim zagovornicima, zahtevaju angažovanje svih čula, razvijaju kreativnost, obezbeđuju veću aktivnost učenika. Informatika i informaciona tehnologija nude nove sadržaje. Razvijaju se interaktivni nastavni metodi, nastavnik se više orijentiše na tipove učenika,  a učenikov individualni rad ima veću ulogu putem istraživačkih zadataka . Razvija se apstraktno mišljenje???!!! Učenici pažljivije i sa većim interesovanjem prate multimedijalne prezentacije, bolje pamte sadržaje i aktivnije učestvuju u procesu prihvatanja novih znanja.

Učenje na daljinu uglavnom podrazumeva proces dijaloga u virtuelnim učionicama što znači razdvojenost nastavnika i učenika u prostoru. Tu su blog – web dnevnik, učenje putem imejla, onlajn kursevi, elektronske knjige… Šta je virtuelna učionica? To je nastavno okruženje locirano u kompjuterski generisanim i komunikacijski podržanim sistemima. U zavisnosti od grafičkog interfejsa, virtuelna učionica dobija neku svoju konkretnu fizionomiju. Interfejs stvara iluziju prostornosti i dubine. Učenik se kreće kroz virtuelne prostorije i ima osećaj pripadnosti i prisutnosti što povećava angažovanje i učešće učenika u nastavi. Utvrđeno je da se korišćenjem informacionih tehnologija povećava iskustvo u učenju i poboljšava efikasnost. Uporedo sa tim smanjuju se i troškovi učenja. Tradicionalni koncept obuke u učionici postupno gubi dominantnu ulogu koju je imao donedavno. Da li će Nova paradigma učenja biti elektronsko učenje? Možda je sud pomalo naivan , ali ne mogu da se otmem utisku da ulazimo u nekakvo novo doba sveta privida.

Nikada čovek nije bio otuđeniji jedan od drugog, a nikada se vše nije insistiralo na prostornoj i komunikacionoj udaljenosti, ljudski kontakt se sve više svodi na sve manje ljudski. Može li se biti prisutan na daljinu? Da li je odsutnost poželjna i kuda nas to vodi? Nema nikakve sumnje da je razvoj masovnih medija i interneta promenio svet, da je poimanje realnosti stavljeno pod veliki uticaj interneta i da je uticaj na svest ljudi postao vrlo velik. Nije li ogroman uticaj tehnologije na ljudski život pomalo paradoksalan. Što je tehnologija moćnija, to se čovek sve više oseća nemoćnijim i usamljenijim, uznemirenijim. Tu je i novi sociološki fenomen – internet zavisnost. Ona je nastala usled potrebe za lako dostupnom zabavom, a postala je vrlo zabavan način za beg iz realnosti. Da li je dosadašnja upotreba elektronskih medija dovela do razvoja kulture ili subkulture? Zanemarimo li one vidljive nedostatke koji su osnovna prepreka razvoju digitalnih učionica, a to su : nedostatak opreme nastavnih sredstava u školama, siromaštvo u kojem živimo, ljudske predrasude, ostavimo, ipak, otvorenim ona druga, suštinski dublja pitanja o tome koja će to nova paradigma učenja biti. Nikako ne treba, po mom skromnom mišljenju, ostati slep i gluv pred neverovatnim i nesagledivim mogućnostim koje internet nudi, svemu treba prići otvorenog uma i u u praksi proveriti učinkovitost novih, modernih tendencija u nastavi. Uvek sam za to, ali jedan humanistički pristup bi, mislim, ipak težio da se tehnologiju ispuni tradicionalnim vrednostima, a to su : uzajamno poštovanje, prijateljstvo, neposredan ljudski kontakt i spontanost, živa knjiga i miris hartije i pisaljke u rukama pred očima, pomalo krede na tabli i živa reč, usmeni dijalog… Cenim da ravnoteža u svemu treba da nadvlada, pa tako i u ovoj oblasti ljudskog života, koji je nama profesija i sredstvo za goli život.

Šta vi, drage kolege, mislite o svemu napisanom i rečenom ?

Izvor: http://dragica51.wordpress.com/2013/03/02/nova-paradigma-ucenja-pro-et-contra/

2.  Zaštitite se na mreži